Šta je generalizovani anksiozni poremećaj?
Ovde se radi o stanju opšte anksioznosti kod osoba koje su zabrinute za životne posledice kao što su problemi u vezi sa zdravljem, poslom, bračnim odnosima, novcem, socijalnim prihvatanjem i slično. Kod ove forme anksioznost uz brigu (neugodna iščekivanja) ostaje jedini i dominantan simptom. Kliničkom slikom dominira „slobodnolebdeća“ anksioznost. Ona je obično praćena promenom ponašanja, javljaju se uznemirenost, razdražljivost, napetost, drhtavica, postoji isprekidanost i nesigurnost u glasu, zategnutost i slabost u ekstremitetima (laka zamorljivost). San je isprekidan, postoje teškoće pri uspavljivanju, dugo leže budni i zabrinuti. Spavanje je praćeno čestim buđenjem u toku noći ili je poremećeno snovima i košmarima. Najčesće se pacijenti žale na ubrzan i nepravilan rad srca, vrtoglavicu ili čak nesvesticu, može doći do napada crvenila ili bledila kože („hladni“ ili „vrući“ talasi po telu). Javljaju se sušenje usta, praćeno teškoćama pri gutanju („knedla u grlu“), loše varenje, osećaj pečenja u gornjem delu stomaka i u predelu grudi, muka, povraćanje, dijareja, štucanje i drugo. Zatim se mogu javiti učestali nagon za mokrenjem, pojačano znojenje, ubrzano i plitko disanje ili osećaj gušenja, zamagljen vid i slično.
Po kriterijumima se moraju javiti najmanje 3 od sledecih 6 simptoma:
- Uznemirenost, nervoza, napetost ili osećanje osobe „kao da je na ivici da pukne“
- Lako zamaranje
- Otežana koncentracija
- Razdražljivost
- Mišićna napetost
- Poremećeno spavanje
Anksioznost može da bude više ili manje konstantna, generalizovana ili može da bude periodična. Bitan uslov za generalizovani anksiozni poremećaj je dužina trajanja simptoma najmanje šest meseci za koje vreme postoji značajno oštećenje ili slabost socijalnog i radnog funkcionisanja ili oštećenje drugih važnih aktivnosti.
Poremećaj je česći kod žena i javlja se najčesće ispod 30-te godine zivota, a 25% pacijenata dobija i panične napade. Komplikacije su depresija i „tabletomanija“.
Uočena je i genetska predispozicija: 25% slučajeva ima isto oboljenje kod članova porodice prvog stepena.
Važno je znati da dijagnoza generalizovanog anksioznog poremećaja može da se postavi samo ako pacijent ima brigu i anksioznost, a nema panične napade (najmanje 3 i tada se radi o paničnom poremećaju), nema osećaj zbunjenosti pred publikom (socijalna fobija), nema ideju zaraženosti (kao kod opsesivno-kompulzivnog poremećaja), nema strah od otvorenog prostora ili da bude među većom grupom ljudi (agorafobija) i anksioznost i briga se ne javljaju tokom ili nisu u vezi sa posttraumatskim stresnim poremećajem.
Smatra se da je čak u 90% slučajeva generalizovani anksiozni poremećaj udružen sa drugim oboljenjem. Od psihijatrijskih bolesti, najčešće je udružen sa depresijom. Veoma česta udruženost je sa iritabilnim kolonom i važno je istaći da ako se to dogodi, ova telesna bolest se ne može lako regulisati ukoliko se ne leči i generalizovani anksiozni poremećaj. Potrebno je proveriti da ne postoji oboljenje štitaste žlezde, s obzirom da su simptomi anksioznosti često prisutni kod ove somatske bolesti.
Najbolji terapijski pristup lečenju generalizovanog anksioznog poremećaja je kombinacija farmakoterapijskih i psihoterapijskih metoda lečenja. Psihoterapija je prva linija tretmana. Psihoterapija izbora je kognitivno-bihevioralna terapija. Pacijent se tokom tretmana uči kako da smanji anksioznost i napetost, kako da rešava problematične situacije koje doprinose podizanju nivoa stresa, kako da se opusti i relaksira, šta u svom ponašanju treba da promeni da ne bi doprinosio perzistiranju bolesti.